111
Okej.
Kažu psiholozi da je prolazak kroz razvod braka, posebno ako je trajao dugo, pa i ako je trajao svega nekoliko godina, najstresnija situacija kroz koju čovek prolazi - posle smrtnog slučaja drage osobe.
Mada nisam mislila da ću da praktično ispitujem vrednost te tvrdnje, sada bih se mogla složiti onako totalno.
Znači na skali od 1 do 10, za to kako se osećam, recimo danas, dala bih si ocenu -75. Otprilike, manje-više. Granica dna se svakim danom pomera i to - očigledno nije nikakva konačna kategorija. Možeš da padaš do mile volje...
..Ne očekujte neki dobar post, ovo su samo moje zbrkane misli u pokušaju nadvladavanja depresije, a ne posezanja za alkoholom, pilulama, cigaretama i slično..Nije da mi nije padalo na pamet ali šta s tim.. jednokratna rešenja.. pre ili kasnije bih se ionako morala suočiti... skuvali ste ribe - gotovo je.. što bi rekao Đinđić..
Danas krenula da nešto bunarim po netu o tome, jer.. stvarno, nemam volje nizašta, ne živi mi se, a ne volim stanje u kojem sam se našla.
Pitam se zašto, ako u tom braku nisam bila srećna i ako nismo bili jedno za drugo, potpuno, zašto me boli i zašto mi je teško, ovoliko..
I eto, došlo mi je to, da - zapravo, to što je svo vreme postojala nada da ćemo uspeti, neko nastojanje za nešto bolje, da mi je to značilo, davalo mi je osećaj da moj život ide u nekom pravcu i da se približava cilju, šta god to bilo.. Da vreme nije izgubljeno uzalud..
Činjenica da sada nema toga, ni te nade, ni za šta da se "boriš" - već samo jedna neizmerna praznina.. to možda najviše boli...
Naleteh na neki članak o ženama nakon razvoda, pa kaže: treba žena da se zapita kakva je bila pre ovog braka.. jebote, davno je to bilo, više se ni ne sećam.. al ajd, zapitaću se.. Ako su mislili da bi to kakva sam bila pre braka bilo nešto bolje - u mom slučaju nije tako..
Da nikako ne sme da sebi dozvoli nadu da će taj muškarac da joj se vrati.. ma gde me nađe.. ovakve i slične misli me ubiše..
Pa onda, da ne preispituje prošlost šta i kako i zašto, nego da se posveti sebi, sada i ovde..
Ma joj. U ovom trenutku uopšte nemam želju da se "posvetim sebi".. mislim se pustite me jebenih dosadnih floskula koje ne znače ništa..
Osećam samo to, kao da je sve izgubljeno.. I to mesto je prazno, eto, zjapi.. I sad ja treba kao da vodim računa o svom izgledu, šminci i ne znam čemu, ili da idem u teretanu i druge gluposti. Missim. Ma važi.
Sledeće, da ne razmišlja o budućnosti. Mda, kako je to lako reći... Mada, kad pomislim na tu tzv. budućnost, samo mi se sloši i mrak mi pada na oči. Ne vidim izlaz, niti bih da gajim neku iluzornu nadu da ću ikada moći da budem srećna... niti da će godine koje dolaze moći da budu bolje od ovih koje su prošle..
Kažu ljudi da period prve krize može da traje oko dve godine.. oko pet da se koliko toliko zaceli (naravno da zavisi da li ste bili ostavljena stranka ili onaj koji ostavlja ali svejedno).. Ma brate, hvala ti.. I may as well give up of everything now..
... ...
Ali bilo je u tom trenutku u kojem je presekao onu pertlu nešto radosno i oslobađajuće, koliko god perverzno ovo zvučalo. Možda, zaista treba da se razvedemo zvanično i da stavimo tačku na tu rak ranu. Možda ću tako vratiti dušu koju mi je uzeo. Ako bude hteo da mi je vrati.
Ako ne bude hteo, ako bude mislio o meni sve najgore, ako bude svaljivao u sebi svu krivicu - ako je neka postojala - na mene, pa, moraću dalje sa tim rancem punim cigala.
I tako.. Neki ljudi mi kažu kao, ma bićeš ti dobro, super si, šta kukas :dd - prijateljski naravno, i kao, ako budeš želela dete uvek možeš sama da ga rodiš, danas to bar nije problem..
Pa tehnički nije.. Ali kako da rodim dete koje će jednog dana saznati da "nema" oca.. Koji neće biti tu pored njega ili nje i da gleda kako odrasta, da joj pruži ono što detetu treba, a to je ljubav, oba roditelja, podrška, razumevanje, uzor, primer, pomoć..
Ne znam.. možda grešim kad mislim da je takav način prilično sebičan...
..
I što me najviše nervira, kad god tražiš nešto o razvodu uvek ti izađu neke teme kako deca prolaze kroz to šta u vezi dece ma popizdim jebote skoro ni jedan tekst za parove BEZ dece, o razvodu u tzv. srednjim godinama života... tražim neki savet, neko iskustvo ljudi koji su prošli kroz slično, nešto za šta da se uhvatim, da postavim neku strukturu života na noge - kakve takve.
Karijera i sve to, ma okej je.. ali život bez ljubavi ' nije vredan življenja.....
Sinoć odgledah neki film sa Andjelinom i Denzelom, i za vreme odjavne špice pesma Pitera Gabrijela, Dont Give Up, i tekst, Nobody wants you when you lose..
Kako je to, nažalost, tačno....